ПОЕЗИЈА КРАЈКОВЧАНА

poezija

 

ЉУБАВ
Стани, кажем себи.
Напољу ветрови фијучу
И снег све потрпава.
Курјаци зову чопоре.
У соби топли шапат
И ноћ у души.
Сине, устани и дај ми воде.
Болесна.
Још једна непроспавана ноћ.
Мирис тамњана и увелих дуња
Купљених за Божић још
Мешају се с тугом.
Ја чујем у души
Дубоко
Њен бол
Ал шапат јачи:
Волим те,сине,
Доноси јутро.
Зар само воде?
Како је то мало.
И живот.
Пролази ноћ.

Стојковић Радосав

ЗБОГ ТЕБЕ
Ја сам пламен и буктиња
у облаку траг муње
љубав вечита као хлеб насушни
и водица света
чашица дрена и дуње
зов птице из пољског цвата
пролеће у твојој башти
и корен твога квадрата
Ево дајем ти душу у доказу
пруженим рукама
радосницом нагињем цвећа мирисе
и тихо себе сагињем
само ка теби мој исусе
јер
ти си искру мога дамара
лимфом свога бљеска
пронашла у мени без удара

Јовић Горан

Ја сам пуки саосећај
на маргини свеца
милост
и драгост
самртнога цвећа
у капели
на повез слепи
за тело и душу
молим.
Светлошћу
На цветном месту
стваран и веран
прогнан а присутан
дуго већ горим
и догоревам

Јовић Горан

ОСНИВАЧИ ПОРТАЛА:
Оливер Пауновић Микица Кулић
Фејсбук страница Моје село Kрајковац