СТАНОВНИЦИ КРАЈКОВЦА

stanovnici

На слици: Миодраг Стоиљковић - Миле Миланкин

Близина планине Мали Јастребац сигурно је оставила трага и истакла ту горштачку црту код мештана Крајковца. Увек су се Крајковчани разликовали од других. Оно што карактерише становнике овог села јесте оштроумност која је остала само као могућност и ретко кад се испољавала и материјализовала. Могуће да је разлог томе удаљеност од дешавања, јер Крајковац је био удаљен од општинских центара а путовало се пешице. Други разлог би могао бити патријахалност и мали број људи који је одлазио из Крајковца. Потребно је неколико генерација које би се адаптирале у новој средини и помогле новим нараштајима да испоље своје предиспозиције.

Особина која је красила Крајковчане је и гостољубивост и спремност да се увек помогне странцу у невољи. Ова особина је толико изражена да делује мало парадоксално. Пуно пута су Крајковчани помогли неким непознатим људима, а да у исто време нису говорили са сопственим братом или првим комшијом због ситнице.

Главна делатност људи у Крајковцу некад је било сточарство, што је и разумљиво, јер је у близини планина. Већина младих људи у то време највише се дружила у шуми. Тамо су се одмеравале снаге у рвању, бацању камена с рамена, скакању и сл. Шума је била и место где су млађе генерације училе од старијих многе корисне вештине потребне за живот. Све ово је разлог што су становници других села на Крајковчане гледали са презиром и називали их Козарима. Међутим, кад је требало да се одрже нека спортска или културна такмичења, Крајковчани су најчешће доминирали.

Велики извор прихода и главни извор егзистенције Крајковчанима је одувек била планина Јастребац. Прикупљање шумских плодова, брање печурака, сеча шуме биле су примарне активности великог броја људи. Баш ови видови зараде омогућили су великом броју људи да школују децу, праве куће и живе нормално.

Поред свега, треба истаћи и то да је Крајковац некада имао и велики број занатлија. И данас се помињу кројачи од којих су били најпознатији Лоцко Јевтић , Доме Шериф, Бранко Мирић. Најпознатији колар био је Тиле Стојковић, веома цењени пинтери су били Џика Драгунин (Јевтићи), Бора Новичин (Антићи), Влајко Џилин (Милетићи), а веома тражени били су и поткивачи Станимир Стевановић, Мија Тодоровић и Благоје Мирић. У то време пољопривредни радови били су незамисливи без доброг алата и клепаних раоника, за шта је био задужен ковач Цака (Младеновићи).

ugovor-mali

Уговор о продаји воденице
са Турчином из XIX века

Још једно обележје Крајковца јесу и воденице. Само на територији Крајковца било је петнаестак воденица. Неке од тих воденица биле су и турске, које су они касније оставили. И данас се код неких људи могу наћи тапије које су сведоци турског власништва.

Великом броју породица значајнији приход доносила је и производња дувана. Крајковац је некада у току лета био препознатљив и по низама дувана које су се сушиле на сунцу, на рамовима или у сушницама. Зими се тај дуван продавао и доносио новац кад је било јако тешко зарадити на други начин.

Касније је дуван заменила Облачинска вишња.И данас се памте редови за продају вишње, кад се чекало и до 3 ујутру да се оне предају откупној станици.

Виноград у Крајковцу заслужује посебну пажњу. Данас постоје велике површине бивших винограда који су засађени пре седамдесетак и више година година. Грожђа се најчешће предавало задругама, али је прављено и вино и пекла се ракија. Посебна прича била је када се грожђе брало. Млади би облачили најлепшу одећу и одлазили на мобу. Тамо су се шалили, певали и започињали нове љубави. Кола са коњима била су окићена цвећем и напуњена грожђем, а иза њих ишли су млади са песмом. Постоји много прича о дешавањима у винограду, а једна се и данас препричава.

Кад је Алекса Кулић брао виноград, помагали су ми и људи из комшилука. Међу њима је био и Крена Панта са сином и братанцем. Док су одрасли брали грожђе, деца су се играла. У једном тренутку деци је пало на памет да скачу у кола с грожђем која су била постављена испод једног бедема, па им је било лако. Пошто је Алекса био познат као љубитељ добре капљице, није могао више да трпи, јер је вино отицало из кола, завапио је: ''Дакем, ја сам вас звао да берете, а не да ми муљате грожђе.''

Наставак приче о берби винограда одигравао се касније уз казан, док се пекла ракија. Ту су се претресале приче о политици, о мушким љубавним подвизима, о доживљајима из ратова, али се веома често орила и песма разгаљених посетилаца.

Виногради су осамдесетих година били и место различитих расправа. И сам сам био учесник таквих дешавања. Крајем септембра и почетком октобра, увече бисмо одлазили у нечији виноград. Тамо бисмо упаљачем осветлили чокоте, убрали бисмо неколико гроздова и уз грожђе започињали причу. Расправљали бисмо о поезији, о сликарству, филму, музици и та прича је умела да потраје до касно у ноћ. И данас, кад на пијаци угледам грожђе, у ноздрвама осетим мирис јесени, зрелих винограда и сетим се Лотрека, Далија, Ван Гога,Шербеџије, Андрића, Шантића, Миљковића, Јесењина, Превера и ко зна кога још.

Имајући у виду чињеницу да је Станоје Андрејић још 1928. године био председник општине у Азбресници, а да је осамдесетих година његов син, Радомир Андрејић, био републички посланик и деведесетих година Миле Јевтић такође био посланик Народне Скупштине Србије, Крајковчани нису остварили неке запаженије резултате у оквиру Србије.

Овај податак дат је само из разлога да мотивише млађе генерације како би постигле запаженије резултате у властитом напретку па и популарисању самог Крајковца. Мора се признати да је велики број тих младих људи данас на правом путу да то и оствари. Крајковац се данас може похвалити великим бројем професора, уметника, лекара, инжењера ...

ОСНИВАЧИ ПОРТАЛА:
Оливер Пауновић Микица Кулић
Фејсбук страница Моје село Kрајковац