КУЛТУРНИ И МАЊЕ КУЛТУРНИ ЖИВОТ КРАЈКОВЦА

 

kultura-pevac

УМЕТНОСТ АНЕГДОТЕ ПОЕЗИЈА

Друштвена дешавања највећим делом одвијала су се на отвореном, јер Крајковац није имао неку кафану или салу где би се окупљали мештани. Познате су приче о томе да су организовани велики скупови на месту званом Запис, где су излазиле читаве породице и учествовале у ношењу литија. После тога би се играло у ору уз гајде, а најпознатији гајдаш у то време био је неки Драгомир. Коло је било велико и у њему је играло по сто-двеста људи. Веома често би се дешавало да неко прекине коло, што је била највећа увреда за коловођу и тада би долазило и до туче.


Сеоска слава (сабор) у Крајковцу је Велика госпојина и то је била прилика да се организује нешто слично као за литије. Касније је гајде заменила хармоника, а место дешавања било је поред цркве.
После Другог светског рата, друштвене активности преселиле су се у зграду школе. Интересантна је прича о првом телевизору кога су купили сви мештани и сместили га у кујну тадашње школе. Увече би читаве породице седале и пратиле програм. Улаз се наплаћивао, а улазница је била две банке. Ту се организовао и дочек Нове године, где су се веселили уз песме тадашњих певача и обавезно су гледали извештај о другу Титу и његовом дочеку.


Седамдесетих година су Крајковчани подигли и Дом културе и почели да се ''културно уздижу''. У то време организовани су Сусрети села и то је била прилика да се истакну одређени људи. Сваке зиме у сали је одржавана проба и ту је играо фолклор, увежбаване су драмске улоге, певало се, рецитовало и припремало за наступ. Најпознатији певачи били су Десанка Марковић, која је певала изворне песме, и њен син Вукоје, који је певао севдалинке. Најбољи фрулаш био је Станимир Милојевић, а и данас се памти улога пијанца, коју је одиграо Драги Илић. Интересантан детаљ из тог периода је начин на који се спремао фолклор. Сваке вечери био сам сведок кад је Горан Дичко правио кореографију. Није било хармоникаша, ни уређаја за репродукцију музике, па је он звиждао мелодије и увежбавао фолклор. Касније, на наступу, уз пратњу хармонике, све је перфектно функционисало.


У то време у Крајковцу су почеле и пројекције филмова у сали, тако да су Крајковчани могли да уживају гледајући и најновија филмска остварења. У току недеље сала је била отворена, па су вечерњим сатима млади могли да играју и стони тенис, шах, томболу, па веома често и покер и ајњц, који су били забрањени. Осамдесетих година није било младог човека у Крајковцу који није знао да игра шах, стони тенис, покер или ајњц. Понекад би се ове коцкарске игре одвијале на неколико столова упоредо, са различитим улозима, па је сала личила на казина Лас Вегаса.
Свакако треба поменути и ''Крајковачку школу шаха'', која је у то време била веома јака. У зимском периоду окупљали су се љубитељи шаха у некој кући учесника шаховског турнира и онда су организована такмичења. Прављена је табела и одвијало се такмичење. Најпознатији шахисти били су Мишко Рибар (Здравковићи), Миле Миланкин (Кулићи), Станимир Лунин (Милојевићи), Гиле чувар(Милојевићи), Радиша Шотар(Марковићи), Срета Прцко (Милојевићи) и други.


Прва школа у Крајковцу отворена је 1928. године у приватној кући, а први учитељ био је Видак Дамњановић. Школа је 1930. године пресељена у црквену кућу, а педесетих година прошлог века подигнута је нова зграда школе која се и данас користи. Тих педесетих година у Крајковац је дошао брачни пар, Василка и Васил Николов, који су скоро читав радни век провели као учитељи, описменили најмање тридесетак генерација и оставили дубок траг у писмености Крајковца.

ОСНИВАЧИ ПОРТАЛА:
Оливер Пауновић Микица Кулић
Фејсбук страница Моје село Kрајковац