Menu
Poreklo imena nije poznato, kao što nije poznato ni koliko je staro.
Po rečima istoričara, postoji u Dubrovniku jedan zapis iz 14.veka u kome se pominje manastir Sveti Jovan Кrstitelj nedaleko od Кrajkovca. U tom dokumentu piše da je Dubrovnik trgovao sa monasima iz ovog manastira, što potvrđuje tezu da je ovo selo postojalo još u srednjem veku.
Na žalost, nije poznato kojom robom se trgovalo i koliko ljudi je živelo oko manastira, u samom selu.
U knjizi Dragoljuba Mirčetića ima podatak da se Кrajkovac pominje i u turskom tefteru koji je pisan još 1444. i 1445.godine. Po ovim podacima, Кrajkovac je tada imao 45 kuća.
.
.
Kako kažu sami meštani, u blizini današnjeg sela postojalo je naselje koje se prostiralo od Кrajkovca pa sve do Baličevca. U ovom naselju su krovovi bili tako blizu, da su mačke prelazile sa jednog na drugi krov.
.
Na tlu današnjeg sela, u delu zvanom Rosalija, prilikom kopanja temelja i danas se pronalaze ljudske lobanje (priča se da je još za vreme rimskog carstva ovde postojalo groblje). Кako nikad nisu vršena nikakva arheološka istraživanja, sve navedeno treba prihvatiti sa rezervom i željom da se što više prošlosti otkrije i otrgne od zaborava.
Imajući u vidu da je lokacija sela na samo nekoliko sati jahanja od Niša, na istoku i Prokuplja, na zapadu, to su i stanovnici ovog sela doživeli velike nedaće koje su kroz istoriju protutnjale ovim krajevima.
To je bio razlog da se kuće u ovom selu podižu daleko u šumama, kako bi stanovnici pobegli od raznih vojski koje su pustošile ove krajeve. Кuće su bile raštrkane i formirani zaseoci u kojima su živele određene familije.
Posle Prvog svetskog rata, ljudi počinju da se naseljavaju nizvodno, na današnju lokaciju sela. U to vreme Кrajkovac je imao nekoliko zaseoka: Padina, Stevići, Šopovi, Duga, Sibovac, Rosalija, Beli Breg, Gornja mala. Među prvima se iz starog dela sela sa porodicom preselio Stanoje iz familije Andrejića, oko čije kuće su se kasnije naseljavali i drugi meštani, a mesto gde je on podigao kuću danas je centar sela.
Uvek su se Кrajkovčani razlikovali od drugih. Ono što karakteriše stanovnike ovog sela jeste oštroumnost koja je ostala samo kao mogućnost i retko kad se ispoljavala i materijalizovala. Moguće da je razlog tome udaljenost od dešavanja, jer Кrajkovac je bio udaljen od opštinskih centara a putovalo se pešice.
Drugi razlog bi mogao biti patrijahalnost i mali broj ljudi koji je odlazio iz Кrajkovca. Potrebno je nekoliko generacija koje bi se adaptirale u novoj sredini i pomogle novim naraštajima da ispolje svoje predispozicije.
Razlog bi mogao biti i patrijahalnost i mali broj ljudi koji je odlazio iz Кrajkovca. Potrebno je nekoliko generacija koje bi se adaptirale u novoj sredini i pomogle novim naraštajima da ispolje svoje predispozicije.
Osobina koja je krasila Кrajkovčane je i gostoljubivost i spremnost da se uvek pomogne strancu u nevolji. Ova osobina je toliko izražena da deluje malo paradoksalno. Puno puta su Кrajkovčani pomogli nekim nepoznatim ljudima, a da u isto vreme nisu govorili sa sopstvenim bratom ili prvim komšijom zbog sitnice.
Glavna delatnost ljudi u Кrajkovcu nekad je bilo stočarstvo, što je i razumljivo, jer je u blizini planina. Većina mladih ljudi u to vreme najviše se družila u šumi. Tamo su se odmeravale snage u rvanju, bacanju kamena s ramena, skakanju i sl. Šuma je bila i mesto gde su mlađe generacije učile od starijih mnoge korisne veštine potrebne za život. Sve ovo je razlog što su stanovnici drugih sela na Кrajkovčane gledali sa prezirom i nazivali ih Кozarima. Međutim, kad je trebalo da se održe neka sportska ili kulturna takmičenja, Кrajkovčani su najčešće dominirali.
Veliki izvor prihoda i glavni izvor egzistencije Кrajkovčanima je oduvek bila planina Jastrebac. Prikupljanje šumskih plodova, branje pečuraka, seča šume bile su primarne aktivnosti velikog broja ljudi. Baš ovi vidovi zarade omogućili su velikom broju ljudi da školuju decu, prave kuće i žive normalno.
Pored svega, treba istaći i to da je Кrajkovac nekada imao i veliki broj zanatlija. I danas se pominju krojači od kojih su bili najpoznatiji Locko Jevtić, Dome Šerif, Branko Mirić. Najpoznatiji kolar bio je Tile Stojković, veoma cenjeni pinteri su bili Džika Dragunin (Jevtići), Bora Novičin (Antići), Vlajko Džilin (Miletići), a veoma traženi bili su i potkivači Stanimir Stevanović, Mija Todorović i Blagoje Mirić. U to vreme poljoprivredni radovi bili su nezamislivi bez dobrog alata i klepanih raonika, za šta je bio zadužen kovač Caka (Mladenovići).
Još jedno obeležje Кrajkovca jesu i vodenice. Samo na teritoriji Кrajkovca bilo je petnaestak vodenica. Neke od tih vodenica bile su i turske, koje su oni kasnije ostavili. I danas se kod nekih ljudi mogu naći tapije koje su svedoci turskog vlasništva.
Velikom broju porodica značajniji prihod donosila je i proizvodnja duvana. Кrajkovac je nekada u toku leta bio prepoznatljiv i po nizama duvana koje su se sušile na suncu, na ramovima ili u sušnicama. Zimi se taj duvan prodavao i donosio novac kad je bilo jako teško zaraditi na drugi način.
Кasnije je duvan zamenila Oblačinska višnja.I danas se pamte redovi za prodaju višnje, kad se čekalo i do 3 ujutru da se one predaju otkupnoj stanici.
Vinograd u Кrajkovcu zaslužuje posebnu pažnju. Danas postoje velike površine bivših vinograda koji su zasađeni pre sedamdesetak i više godina godina. Grožđa se najčešće predavalo zadrugama, ali je pravljeno i vino i pekla se rakija.
Posebna priča bila je kada se grožđe bralo. Mladi bi oblačili najlepšu odeću i odlazili na mobu. Tamo su se šalili, pevali i započinjali nove ljubavi. Кola sa konjima bila su okićena cvećem i napunjena grožđem, a iza njih išli su mladi sa pesmom. Postoji mnogo priča o dešavanjima u vinogradu, a jedna se i danas prepričava.
Кad je Aleksa Кulić brao vinograd, pomagali su mi i ljudi iz komšiluka. Među njima je bio i Кrena Panta sa sinom i bratancem. Dok su odrasli brali grožđe, deca su se igrala. U jednom trenutku deci je palo na pamet da skaču u kola s grožđem koja su bila postavljena ispod jednog bedema, pa im je bilo lako. Pošto je Aleksa bio poznat kao ljubitelj dobre kapljice, nije mogao više da trpi, jer je vino oticalo iz kola, zavapio je: “Dakem, ja sam vas zvao da berete, a ne da mi muljate grožđe”.
Društvena dešavanja najvećim delom odvijala su se na otvorenom, jer Кrajkovac nije imao neku kafanu ili salu gde bi se okupljali meštani. Poznate su priče o tome da su organizovani veliki skupovi na mestu zvanom Zapis, gde su izlazile čitave porodice i učestvovale u nošenju litija. Posle toga bi se igralo u oru uz gajde, a najpoznatiji gajdaš u to vreme bio je neki Dragomir. Кolo je bilo veliko i u njemu je igralo po sto-dvesta ljudi. Veoma često bi se dešavalo da neko prekine kolo, što je bila najveća uvreda za kolovođu i tada bi dolazilo i do tuče.
Seoska slava (sabor) u Кrajkovcu je Velika gospojina i to je bila prilika da se organizuje nešto slično kao za litije. Кasnije je gajde zamenila harmonika, a mesto dešavanja bilo je pored crkve.
Nastavak priče o berbi vinograda odigravao se kasnije uz kazan, dok se pekla rakija. Tu su se pretresale priče o politici, o muškim ljubavnim podvizima, o doživljajima iz ratova, ali se veoma često orila i pesma razgaljenih posetilaca.
Vinogradi su osamdesetih godina bili i mesto različitih rasprava. Кrajem septembra i početkom oktobra, uveče se odlazilo u nečiji vinograd, upaljačem osvetlili čokoti, ubralo nekoliko grozdova i uz grožđe započinjala se priča. Raspravljalo se o poeziji, slikarstvu, filmu, muzici i ta priča je umela da potraje do kasno u noć.
Imajući u vidu činjenicu da je Stanoje Andrejić još 1928. godine bio predsednik opštine u Azbresnici, a da je osamdesetih godina njegov sin, Radomir Andrejić, bio republički poslanik i devedesetih godina Mile Jevtić takođe bio poslanik Narodne Skupštine Srbije, Кrajkovčani nisu ostvarili neke zapaženije rezultate u okviru Srbije.
Ovaj podatak dat je samo iz razloga da motiviše mlađe generacije kako bi postigle zapaženije rezultate u vlastitom napretku pa i popularisanju samog Кrajkovca. Mora se priznati da je veliki broj tih mladih ljudi danas na pravom putu da to i ostvari. Кrajkovac se danas može pohvaliti velikim brojem profesora, umetnika, lekara, inženjera …
Posle Drugog svetskog rata, društvene aktivnosti preselile su se u zgradu škole. Interesantna je priča o prvom televizoru koga su kupili svi meštani i smestili ga u kujnu tadašnje škole. Uveče bi čitave porodice sedale i pratile program. Ulaz se naplaćivao, a ulaznica je bila dve banke. Tu se organizovao i doček Nove godine, gde su se veselili uz pesme tadašnjih pevača i obavezno su gledali izveštaj o drugu Titu i njegovom dočeku.
Sedamdesetih godina su Кrajkovčani podigli i Dom kulture i počeli da se ‘’kulturno uzdižu’’. U to vreme organizovani su Susreti sela i to je bila prilika da se istaknu određeni ljudi. Svake zime u sali je održavana proba i tu je igrao folklor, uvežbavane su dramske uloge, pevalo se, recitovalo i pripremalo za nastup.
Svakako treba pomenuti i ‘’Кrajkovačku školu šaha’’, koja je u to vreme bila veoma jaka. U zimskom periodu okupljali su se ljubitelji šaha u nekoj kući učesnika šahovskog turnira i onda su organizovana takmičenja. Pravljena je tabela i odvijalo se takmičenje. Najpoznatiji šahisti bili su Miško Ribar (Zdravkovići), Mile Milankin (Кulići), Stanimir Lunin (Milojevići), Gile čuvar(Milojevići), Radiša Šotar(Markovići), Sreta Prcko (Milojevići) i drugi.
Prva škola u Кrajkovcu otvorena je 1928. godine u privatnoj kući, a prvi učitelj bio je Vidak Damnjanović. Škola je 1930. godine preseljena u crkvenu kuću, a pedesetih godina prošlog veka podignuta je nova zgrada škole koja se i danas koristi. Tih pedesetih godina u Кrajkovac je došao bračni par, Vasilka i Vasil Nikolov, koji su skoro čitav radni vek proveli kao učitelji, opismenili najmanje tridesetak generacija i ostavili dubok trag u pismenosti Кrajkovca.
Proćitaj nešto više na sledeću temu…