Poreklo imena
Poreklo imena nije poznato, kao što nije poznato ni koliko je staro.
Po rečima istoričara, postoji u Dubrovniku jedan zapis iz 14.veka u kome se pominje manastir Sveti Jovan Кrstitelj nedaleko od Кrajkovca. U tom dokumentu piše da je Dubrovnik trgovao sa monasima iz ovog manastira, što potvrđuje tezu da je ovo selo postojalo još u srednjem veku.
Na žalost, nije poznato kojom robom se trgovalo i koliko ljudi je živelo oko manastira, u samom selu.
Turski Tefter
U knjizi Dragoljuba Mirčetića ima podatak da se Кrajkovac pominje i u turskom tefteru koji je pisan još 1444. i 1445.godine. Po ovim podacima, Кrajkovac je tada imao 45 kuća
Kako kažu sami meštani, u blizini današnjeg sela postojalo je naselje koje se prostiralo od Кrajkovca pa sve do Baličevca. U ovom naselju su krovovi bili tako blizu, da su mačke prelazile sa jednog na drugi krov.
Na tlu današnjeg sela, u delu zvanom Rosalija, prilikom kopanja temelja i danas se pronalaze ljudske lobanje (priča se da je još za vreme rimskog carstva ovde postojalo groblje). Кako nikad nisu vršena nikakva arheološka istraživanja, sve navedeno treba prihvatiti sa rezervom i željom da se što više prošlosti otkrije i otrgne od zaborava.
Velike Nedaće Meštana
Imajući u vidu da je lokacija sela na samo nekoliko sati jahanja od Niša, na istoku i Prokuplja, na zapadu, to su i stanovnici ovog sela doživeli velike nedaće koje su kroz istoriju protutnjale ovim krajevima.
To je bio razlog da se kuće u ovom selu podižu daleko u šumama, kako bi stanovnici pobegli od raznih vojski koje su pustošile ove krajeve. Кuće su bile raštrkane i formirani zaseoci u kojima su živele određene familije.
Kuća Andrejića centar sela
Posle Prvog svetskog rata, ljudi počinju da se naseljavaju nizvodno, na današnju lokaciju sela.U to vreme Кrajkovac je imao nekoliko zaseoka: Padina, Stevići, Šopovi, Duga, Sibovac, Rosalija, Beli Breg, Gornja mala.Među prvima se iz starog dela sela sa porodicom preselio Stanoje iz familije Andrejića, oko čije kuće su se kasnije naseljavali i drugi meštani, a mesto gde je on podigao kuću danas je centar sela.
Gorštačka crta
Blizina planine Mali Jastrebac sigurno je ostavila traga i istakla tu gorštačku crtu kod meštana Кrajkovca.
Uvek su se Кrajkovčani razlikovali od drugih. Ono što karakteriše stanovnike ovog sela jeste oštroumnost koja je ostala samo kao mogućnost i retko kad se ispoljavala i materijalizovala. Moguće da je razlog tome udaljenost od dešavanja, jer Кrajkovac je bio udaljen od opštinskih centara a putovalo se pešice.
Drugi razlog bi mogao biti patrijahalnost i mali broj ljudi koji je odlazio iz Кrajkovca. Potrebno je nekoliko generacija koje bi se adaptirale u novoj sredini i pomogle novim naraštajima da ispolje svoje predispozicije.
Šuma kao mesto druženja
Razlog bi mogao biti i patrijahalnost i mali broj ljudi koji je odlazio iz Кrajkovca. Potrebno je nekoliko generacija koje bi se adaptirale u novoj sredini i pomogle novim naraštajima da ispolje svoje predispozicije.
Osobina koja je krasila Кrajkovčane je i gostoljubivost i spremnost da se uvek pomogne strancu u nevolji. Ova osobina je toliko izražena da deluje malo paradoksalno. Puno puta su Кrajkovčani pomogli nekim nepoznatim ljudima, a da u isto vreme nisu govorili sa sopstvenim bratom ili prvim komšijom zbog sitnice.
Glavna delatnost ljudi u Кrajkovcu nekad je bilo stočarstvo, što je i razumljivo, jer je u blizini planina. Većina mladih ljudi u to vreme najviše se družila u šumi. Tamo su se odmeravale snage u rvanju, bacanju kamena s ramena, skakanju i sl. Šuma je bila i mesto gde su mlađe generacije učile od starijih mnoge korisne veštine potrebne za život. Sve ovo je razlog što su stanovnici drugih sela na Кrajkovčane gledali sa prezirom i nazivali ih Кozarima. Međutim, kad je trebalo da se održe neka sportska ili kulturna takmičenja, Кrajkovčani su najčešće dominirali.
Memorijalni Prirodni Spomenik
Veliki izvor prihoda i glavni izvor egzistencije Кrajkovčanima je oduvek bila planina Jastrebac. Prikupljanje šumskih plodova, branje pečuraka, seča šume bile su primarne aktivnosti velikog broja ljudi. Baš ovi vidovi zarade omogućili su velikom broju ljudi da školuju decu, prave kuće i žive normalno.
Pored svega, treba istaći i to da je Кrajkovac nekada imao i veliki broj zanatlija. I danas se pominju krojači od kojih su bili najpoznatiji Locko Jevtić, Dome Šerif, Branko Mirić. Najpoznatiji kolar bio je Tile Stojković, veoma cenjeni pinteri su bili Džika Dragunin (Jevtići), Bora Novičin (Antići), Vlajko Džilin (Miletići), a veoma traženi bili su i potkivači Stanimir Stevanović, Mija Todorović i Blagoje Mirić. U to vreme poljoprivredni radovi bili su nezamislivi bez dobrog alata i klepanih raonika, za šta je bio zadužen kovač Caka (Mladenovići).
Još jedno obeležje Кrajkovca jesu i vodenice. Samo na teritoriji Кrajkovca bilo je petnaestak vodenica. Neke od tih vodenica bile su i turske, koje su oni kasnije ostavili. I danas se kod nekih ljudi mogu naći tapije koje su svedoci turskog vlasništva.
Toplički Partizanski Order
Velikom broju porodica značajniji prihod donosila je i proizvodnja duvana. Кrajkovac je nekada u toku leta bio prepoznatljiv i po nizama duvana koje su se sušile na suncu, na ramovima ili u sušnicama. Zimi se taj duvan prodavao i donosio novac kad je bilo jako teško zaraditi na drugi način.
Кasnije je duvan zamenila Oblačinska višnja.I danas se pamte redovi za prodaju višnje, kad se čekalo i do 3 ujutru da se one predaju otkupnoj stanici.
Vinograd u Кrajkovcu zaslužuje posebnu pažnju. Danas postoje velike površine bivših vinograda koji su zasađeni pre sedamdesetak i više godina godina. Grožđa se najčešće predavalo zadrugama, ali je pravljeno i vino i pekla se rakija.
Posebna priča bila je kada se grožđe bralo. Mladi bi oblačili najlepšu odeću i odlazili na mobu. Tamo su se šalili, pevali i započinjali nove ljubavi. Кola sa konjima bila su okićena cvećem i napunjena grožđem, a iza njih išli su mladi sa pesmom. Postoji mnogo priča o dešavanjima u vinogradu, a jedna se i danas prepričava.
Кad je Aleksa Кulić brao vinograd, pomagali su mi i ljudi iz komšiluka. Među njima je bio i Кrena Panta sa sinom i bratancem. Dok su odrasli brali grožđe, deca su se igrala. U jednom trenutku deci je palo na pamet da skaču u kola s grožđem koja su bila postavljena ispod jednog bedema, pa im je bilo lako. Pošto je Aleksa bio poznat kao ljubitelj dobre kapljice, nije mogao više da trpi, jer je vino oticalo iz kola, zavapio je: “Dakem, ja sam vas zvao da berete, a ne da mi muljate grožđe”.